• Argentina, „Manuelita,“ Manuel Garcia Ferre, director
• Austria, „Northern Skirts,“ Barbara Albert, director
• Belgium, „Rosetta,“ Luc and Jean-Pierre Dardenne, directors
• Bhutan, „The Cup,“ Khyentse Norbu, director
• Brazil, „Orfeu,“ Carlos Diegues, director
• Canada, „Set Me Free,“ Lea Pool, director
• China, „Lover’s Grief over the Yellow River,“ Feng Xiao Ning, director
• Colombia, „Time Out,“ Sergio Cabrera, director
• Croatia, „Red Dust,“ Zrinko Ogresta, director
• Czech Republic, „Return of the Idiot,“ Sasa Gedeon, director
• Denmark, „Mifune,“ Soren Kragh-Jacobsen, director
• Finland, „The Tough Ones,“ Aleksi Makela, director
• France, „East-West,“ Regis Wargnier, director
• Georgia, „Here Comes the Dawn,“ Zaza Urushadze, director
• Germany, „Aimee & Jaguar,“ Max Farberbock, director
• Greece, „From the Edge of the City,“ Constantinos Giannaris, director
• Hong Kong, „Ordinary Heroes,“ Ann Hui, director
• Hungary, „The Lord’s Lantern in Budapest,“ Miklos Jancso, director
• Iceland, „The Honour of the House,“ Gudny Halldorsdottir, director
• India, „Earth,“ Deepa Mehta, director
• Indonesia, „Sri,“ Marselli Sumarno, director
• Iran, „The Colours of Paradise,“ Majid Majidi, director
• Israel, „Yana’s Friend,“ Arik Kaplun, director
• Italy, „Not of this World,“ Giuseppe Piccioni, director
• Japan, „Railroad Man,“ Yasuo Furuhata, director

• Lebanon, „Around the Pink House,“ Khalil Joreige & Joana Hadjithomas, directors
• Mexico, „El Coronel no tiene quien le escriba,“ Arturo Ripstein, director
• Nepal, „Caravan,“ Eric Valli, director
• The Netherlands, „Scratches in the Table,“ Ineke Houtman, director
• Norway, „The Prompter,“ Hilde Heier, director
• Peru, „Captain Pantoja and the Special Services,“ Francisco J. Lombardi, director
• The Philippines, „The Kite,“ Gil M. Portes, director
• Poland, „Pan Tadeusz,“ Andrzej Wajda, director
• Portugal, „The Mutants,“ Teresa Villaverde, director
• Romania, „The Famous Paparazzo„, Nicolae Margineanu, director
• Russia, „Moloch,“ Alexander Sokurov, director
• Slovakia, „All My Loved Ones,“ Matej Minac, director
• Spain, „All About My Mother,“ Pedro Almodovar, director
• Sweden, „Under the Sun,“ Colin Nutley, director
• Switzerland, „Beresina, or The Last Days of Switzerland,“ Daniel Schmid, director
• Tajikistan, „Luna Papa,“ Bakhtiar Khudojnazarov, director
• Taiwan, „March of Happiness,“ Lin Cheng-sheng, director
• Turkey, „Mrs. Salkim’s Diamonds,“ Tomris Gintlioglu, director
• United Kingdom (Wales), „Solomon and Gaenor,“ Paul Morrison, director
• Venezuela, „Glue Sniffer,“ Elia Schneider, director
• Vietnam, „Three Seasons,“ Tony Bui, director
• Yugoslavia, „The White Suit,“ Lazar Ristovski, director.

„JUGOSLOVENSKI FILM NAM DARUJE OVE GODINE“

 

Jugoslovenski film nam daruje ove godine uprkos činjenici da je produkcija pala ispod deset naslova. Posle velikih uspeha Emira Kusturice sa filmom „Bela mačka, crni mačor“ (Srebrni lav na festivalu u Veneciji 1998.) i Gorana Paskaljevića sa „Buretom baruta“ (najbolji evropski film po izboru udruženja filmskih kriticara FIPRESCI 1998.godinu) stiže nam „Belo odelo“ film Lazara Ristovskog u kome je on producent, scenarista, reditelj i tumač glavne uloge. Na pomen ovih imena oseća se duh istomišljenika. Ovo je logičan sled, posle trijumfa kod Kusturice u ulozi Crnog u „Podzemlju“ (Zlatna palma, Kan 1995.) i upečatljive, nezaboravne uloge u „Buretu baruta“, kao zreo glumac, ne samo u Beogradu u kome uživa ugled poput Depardjea u Parizu, Ristovski pripada svetskoj glumackoj eliti.

Ovog puta igra narednika Savu Tiopdorovica, starog 45 godina, neženju, pesnika za svoju dušu, koji čita klasike i sanja o glumačkoj karijeri. Jasno odredjen, predstavivši se kroz kratak unutrašnji dijalog, dovoljan da nam osnovne karakterne odrednice, naš junak je sanjalica koja lebdi iznad uspomena i želja , u nedoumici „ostati veran prošlosti ili se okrenuti budućnosti“. Uvodni monolog glasi: “ mi vojnici nosimo maskirne uniforme da nas neprijatelj ne spazi, ali na nesreću onda ni prijatelji ne mogu da nas vide“. Ovaj duhoviti paradoks daje tragi-komičan, slatko-gorki ton celom filmu, koji nas vraća u zlatno doba jugoslovenske kinematografije sa filmom „Ko to tamo peva“ Slobodana Šijana, kao arhetipom.

U ovom filmu naš junak putuje vozom ka svom cilju: majčina sahrana. Scenografija je pomerena: jedinstvo mesta, voz koji vuče parnjača, kao izvučena željom autora iz neke druge epohe, jedinstvo vremena: radnja se odvija tokom dva dana, prvi ključni je sticajem okolnosti finale svetskog prvenstva u Francuskoj, jedinstvo radnje: neizbežnost putovanja koje našeg junaka suočava sa mnogobrojnim epizodnim ali veoma bitnim likovima, od kojih nam neki neće biti simpatični. Čudovišno postignuta, zahvaljujući čvrstoj strukturi, ravnoteža izmedu kontradiktornih elemenata, izazovi koje nameću komične scene koje nekad idu do gega, blaga paranoja, strah od nevidljivog neprijatelja i neodoljiva potreba za trenutnim zadovoljavanjem svih želja, žedj koju mogu da utole samo istinska osećanja. Retko smo, posle Felinija, mogli da vidimo tako uspešan spoj realnog i nadrealnog, naročito u dve scene, koje bi nam „veliki maestro“ potpisao. Scenu podvodnog striptiza u kojoj mala sirena pliva u akvarijumu sirotinjskog bordela i druga u kojoj naš junak govoreci „volim te“ na sto jezika čarolijom spaja vestern i starinsku romantičnu dramu. „Belo odelo“ je film u prilog mira, koji nam jasno i glasno poručuje da je na ovom svetu sve izmešano i da je dobro što je tako.

Žan Roa