Kratki roman Lazara Ristovskog, “Belo odelo”, nastao na osnovu scenarija za istoimeni film, predstavlja završnicu jednog velikog autorskog poduhvata, po svemu jedinstvenog u našoj kulturi. Producent, scenarista, režiser i glavni glumac filma “Belo odelo”, Ristovski, sada se pojavljuje i kao pisac romana pokazujući, na pravi način, da tamo gde se darovitost i visoki profesionalizam podrazumevaju, svestranost ne mora biti smetnja u stvaranju dela koja poseduju odredjene umetničke vrednosti. Sličnih primera gotovo da kod nas nema, a u svetskim razmerama glumac i pisac, Sem Šepard, mogao bi poslužiti kao približni i vrlo šarmantni reper.

“Kako sam dobio Oskara…”  prvobitno je predstavljao filmski scenario koji je Ristovski, posle desetogodišnje pauze, pretvorio u književno delo. Po rečima autora, sam roman govori o svemu što bi čitalac voleo da doživi u životu, a za šta nema hrabrosti. On kaže da je sve doživeo u snoviđenju, ali da čitalac ne bi poverovao da je to istina odabrao je formu stoglavog sna. Ono što je neobično je da su svi junaci stvarni, Ristovski je u prvom planu priče, dok su događaji izmišljeni.

Lazar Ristovski i Božo Koprivica priredili su ‘’Antologiju poezije srpske ‘’, koju čini izbor od preko 200 pesama i 100 pesnika, a namenjena je studentima, đacima, radnicima, seljacima i poštenoj inteligenciji. Između ostalih, u antologiji su pesme Dučića, Šantića, Rakića, Njegoša, Laze Kostića, Disa, Desanke Maksimović, Crnjanskog, Andrića, Branka Miljkovića, Matije Bećkovića, Danila Kiša, Miroslava Antića, Ljubomira Simovića, Novice Tadić, Miodraga Stanisavljevića, Radmile Lazić, Jelene Lengold, Milene Marković, ali i savremenih trubadura poput Brege, Bore, Bajage i Neleta…

Jednostavne priče o ptici, ljubavi, zlu, reci, smrti, usamljenosti, dvojniku, ogledalu, samoubistvu, strahu, brodu, uzaludnosti, biciklu, suzi, radosti, plemenitosti, moru… neosetno pređu u čudne povesti. U haiku romane Ristovski sve priče zaodene u setu, fantastiku, humor. To čini često, majstorski, onako kako i igra u pozorištu i na filmu.

Ova druga knjiga priča Lazara Ristovskog utrvđuje ovog svestranog umetnika kao darovitog pisca koji je obogatio svoj književni postupak i proširio tematski okvir svojih književnih interesovanja. Događaje iz svakodnevnog života i sudbine „malih ljudi“ prate u svakoj priči iznenađujući obrti, a dramatičnost radnje i uverljivost dijaloga ostvaruju se kroz osoben humor i ironiju. Ispripovedane u trećem licu, sve priče u ovoj zbirci objedinjuje melahnolično raspoloženje i razumevanje psihologije njenih junaka, što neke priče svrstava u prave bisere kratke proze u savremenoj srpskoj književnosti.