,Pravda je spora, ali ipak dostižna! Ili pravda je zadovoljena!

Mi verovatno nećemo dobiti Oskara za ovaj film, kao što ga nisu dobili mnogi srpski filmovi pre nas, ali smo izborili šansu da „Kralja Petra“ vidi veliki deo sveta i svakako, oko 4000 članova „Američke filmske akademije“.Potrudićemo se da nađemo pare,da ih uložimo u prezentaciju filma, kako bi svet video pravo lice Srbije, i kako im u svesti nebi ostala pogrešna slika iz Pariza, na proslavi stogodišnjice Prvog  svetskog rata, ili slika iz Poljske na kojoj nije bilo Srbije, čiju je zasluženu slavu uzeo neko drugi.

Kralj Petar Prvi je film u koji smo uložili ne samo snagu već i veru, jer da nismo verovali, pobedili bi nas mrzitelji koji su bili aktivni u svojoj težnji da nas ometu na našem putu ka uspehu. Ti, kvazi poznavaoci filma, kvazi intelektualci i kvazi poznavaoci ljudskosti i etike, a naročito kvazi nacionalsti, biće tužni jer je srpski kandidat za Oskara, Kralj Petar Prvi.

Komisija naše Akademije u kojoj je bilo preko 20 eminentnih i priznatih filmskih stvaralaca iz svih oblasti; od glumaca, reditelja, scenografa, montažera, kritičara, odlučila je u našu korist i hvala im na tom poverenju.

Hvala svima onima koji su pomogli da se ovaj film snimi. Celoj ekipi, statistima koji su učestvovali u filmu. Zahvaljujem se svima , do poslednjeg sakupljača ispaljenih topovskih čaura.

Film je sa preko 200000 gledalaca bio jedan od najgledanijih u Srbiji. Tek je poceo svoj internacionalni zivot, a vec je osvojio gran pri na festivalu u Indiji, kao i mnostvo nagrada na domacim festivalima.

Ono sto je za producenta vazno je da je prodat u nekoliko zemalja sirom sveta.

Ja sam rekao davno da je istinski heroj ovog filma Petar – kralj Petar Prvi i moj sin Petar, koji je režirao ovaj film. Napravili smo ga bez mržnje, kao što i kralj Petar nije mrzeo nikoga. Napravili smo jedan antiratni film koji govori o velikom zlu, ali u isto vreme i o velikom junaštvu i stradanju srpskog seljaka, koji je znao da reč Otadžbina znači isto što i Majka, što i Zemlja, što i Otac I sin. Ne bojim se patetike kao što se nismo bojali plemenite patetike ni u filmu. Svaka umetnost mora da bude patetična i da zrači emocijom, jer inače nije umetnost. ’’

Oskar, kako tek to zvuči patetično.

Lazar Ristovski

Sve što je u ovom filmu prikazano zaista se i dogodilo” , tvrdi Lazar Ristovski, “ali sam ja želeo da film podignem za stopu iznad zemlje i tako mu dam utisak nestvarnog i poetičnog. Zašto? Zato što je današnji gledalac suviše pritisnut realnošću života ( pogotovu u Jugoslaviji) i potrebna mu je jedna ulepšana slika sveta koja se oslanja na romantični zanos, emocije, strasti, poetiku, čast, viteštvo, želju za igrom i tolerancijom”.

Likovi u filmu – bez obzira kojem socijalnom, obrazovnom ili kulturnom nasledju pripadaju – imaju svest o sebi i dopuštaju sebi da razmišljaju o velikim temama kao što su život sam po sebi, ljubav, opstanak, postojanje, smrt, večiti krug, prolaznost i nesavršena priroda ljudskog roda. Oni se ne boje da pokažu svoja prava osećanja i svoje pravo lice. Glavni junak ide i jedan korak dalje: on se ni smrti ne boji.

“JUGOSLOVENSKI FILM NAM DARUJE OVE GODINE”…

 

Jugoslovenski film nam daruje ove godine uprkos činjenici da je produkcija pala ispod deset naslova. Posle velikih uspeha Emira Kusturice sa filmom “Bela mačka, crni mačor” (Srebrni lav na festivalu u Veneciji 1998.) i Gorana Paskaljevića sa “Buretom baruta” (najbolji evropski film po izboru udruženja filmskih kriticara FIPRESCI 1998.godinu) stiže nam “Belo odelo” film Lazara Ristovskog u kome je on producent, scenarista, reditelj i tumač glavne uloge. Na pomen ovih imena oseća se duh istomišljenika. Ovo je logičan sled, posle trijumfa kod Kusturice u ulozi Crnog u “Podzemlju” (Zlatna palma, Kan 1995.) i upečatljive, nezaboravne uloge u “Buretu baruta”, kao zreo glumac, ne samo u Beogradu u kome uživa ugled poput Depardjea u Parizu, Ristovski pripada svetskoj glumackoj eliti.

Žan Roa