ГЛУМАЦ И ПИСАЦ: ЛАЗАР РИСТОВСКИ
Усамљеност је привилегија

Сваки човек у себи има анђела, али и малог ђавола који му чучи на рамену и чека своју прилику да се укључи у игру

О Лазару Ристовском – глумцу, зна се, готово, све. Играо је у филмовима „Хајка”, „Тако се калио челик”, „Граница”, „Оригинал фалсификата”, „Византијско плаво”, „До коске”, „Буре барута”, „Друга жена”, „Краљ лопова”, „Мали свет”, „Пад у рај”, „Сан зимске ноћи”, „Бело одело”, као и у великом броју позоришних представа и телевизијских серија.

О Лазару Ристовском – писцу, зна се много мање. Објавио је роман „Бело одело”, а недавно, у издању „Народне књиге”, и роман „Како сам добио Оскара”.

У роману „Како сам добио Оскара” реч је о сну, стоглавом и свемоћном, једног српског глумца који оно што не може да оствари на јави – оствари у сну?

– Литература као и уметност уопште пружа уточиште, како писцу, тако и читаоцу или гледаоцу. Уточиште или скровиште, од чега? Рекао бих од себе самога. Човек најчешће и најтеже себи признаје своје немоћи и своје страхове.

Зато људи радо иду у позоришта, биоскопе, читају, сањају, јер тамо неко други уместо њих преузима одговорност за све. У сновима свако може бити храбар до бесвести уколико зна да управља својим сновима, као што ја то у роману радим. У том поистовећивању са јунацима из литературе препознаје се добар или лош читалац. Први пут сам имао запаљење плућа читајући „Чаробни брег” Томаса Мана.

У роману „Како сам добио Оскара” ја се не стидим да откријем перверзне стране моје личности, не бојим се да се напијам до бесвести, не плашим се да филозофирам на тему живота и смрти.

Ја вежбам да ме пролазност боли што мање.

То је, истовремено, прича о Америци, о Холивуду, али и о животу на брдовитом Балкану?

– Цео свет је саздан од супротности и на њима почива. Ноћ и дан, добро и зло, лепо и ружно, бело и црно, срећно и несрећно, горе или доле. Мушко-женско, исток-запад, Балкан-Европа-Америка. То су супротности, али оне чине свет. У роману се Балкан и Америка сударају жестоко кроз биће главног јунака. Тај судар метафорично говори и о унутрашњој борби два бића која чуче у сваком човеку. О двојности присутној у свему. Сваки човек има у себи и анђела , али и малог ђавола који му чучи на рамену и чека своју прилику да се укључи у игру.

На корицама књиге пише: откривена српска душа у америчкој скривеној камери. Звучи и као мото и као решење ребуса читавог романа?

– Могло би се рећи да је у том ребусу који стоји на насловној страни књиге и кључ за дешифровање садржаја романа. То је она вештина коју продуценти у Америци траже од сценариста: Испричајте ми вашу причу у једној реченици. Пишући књигу ту сам реченицу често имао на уму. Главни јунак Лазар је у причу ушао срцем, а Запад је ушао разумом. На том историјском неспоразуму настаје драматуршка критична тачка, или, боље рећи, запета која раздваја та два света и чини их неравноправним у игри.

Европа је, кажете, почела да губи своје достојанство, витештво и гостопримство. Све вековима стицано одлази у ветар?

– Стара, добра Европа, некада је била витешка зар не? Витештво се огледало у многим рукавицама баченим у лице старом и назадном, конзервативном и кукавичком, мрачном. Европом је харала наука и ренесанса, барок и импресионизам, надреализам, класицизам. Европом је некада харала уметност. Мало је од тога остало. Европом харају политичари и парламенти. Добротворна и миротворна друштва. Невладине и владине организације. Евро.

Европа, тако, полако али сигурно губи оно што је вековима стварала својим немилосрдним револуцијама. Европом и светом данас управљају приправници.

Од два филмска сценарија направили сте два романа. Да ли је та мешавина поступака, која доводи до нових жанрова, део постмодернистичког приступа литератури?

– Први роман „Бело одело” настао је после снимљеног филма. Он је написан у првом лицу као исповест малог човека опхрваног великим темама.

Роман „Како сам добио Оскара” прво је био сценарио, па је преточен у роман. Мислим да он није у правом смислу речи постмодернистички. Кад се каже постмодерна у књижевности моја прва асоцијација јесте – неформално. Значи слободно, свакојако, необавезно. Под тим неформално онда се подвлачи свашта и свему се даје предзнак постмодернистичког.

Трудио сам се да роман „Како сам добио Оскара” не робује форми, али сам, где год сам то могао, суштину хтео да приближим класичном роману у коме окосницу чини једна посве чудна прича.

Главни јунак романа је Лазар. У којој мери је ова књига аутобиографска?

–Живот посматрам отворених очију, као и мој главни јунак, са израженим осећањем за игру. Одмах после тога се усамљујем, јер усамљеност претпоставља добро место за посматрање. Ложу у којој се можете смејати себи самом, али и другима, а да вас нико не види. Усамљеност је привилегија и од ње не треба бежати. То сам ја.

У Америци добијате „Оскара” (у сну) баш оне године када Американци бомбардују Србију?

– Многи су се кругови затворили баш у овој књизи. Двехиљадите у јануару, непосредно после бомбардовања Србије био сам у Холивуду са филмом „Бело одело”, који је био наш кандидат за Оскара. Та искуства сам пренео у књизи „Како сам добио Оскара”. Помешао сам фикцију и стварност, са пуним оправдањем.

Могу да кажем да начин на који се Оскари деле, можда, није најправичнији, али онај ко конкурише већ пристаје на та позната правила игре и мора бити спреман да у додели Оскара учествује и политика и геостратешки положај кандидата и националност и сексуална склоност аутора.

Али то је само једна велика игра, која је инспирација многима.

Да ли сте, после ова два романа, постали писац или сте само одглумили писца?

– Одговорићу вам овако: „Народна књига”, наша највећа издавачка кућа, указала ми је поверење и почаст да штампа мој роман као писцу, не као глумцу. Ја знам да књига и писаца има много, а да је времена за писање све мање. Зато сам пожурио да оставим својих неколико написаних редова у тој великој књизи времена.

Зоран Радисављевић